Crkva Gračanica kod Valjeva Nešto o njenoj prošlosti i budućnosti dr Aleksandar Loma

podnaslovi } Crkva Gračanica kod Valjeva Otkuda, međutim, takvo ime reci? Milojević je bio mistifikator i čak falsifikator Niti je ovo ime moglo nastati Ovo poslednje zapažanje naše učene i umne zemljakinje

Ovo poslednje zapažanje naše učene i umne zemljakinje

podstiče na dodatna razmišljanja radi podmirenja narastajućih potreba jedne biološki pomalo odumiruće populacije (upravo je objavljeno da Srbija, na žalost, spada u red svetskih zemalja sa izrazito negativnim priraštajem). Da li je jablaničko jezero neophodno, nisam stručan da prosudim. Valjevu sigurno nije, ali Srbiji možda jeste, bar u onom prvobitnom planiranom, manjem obimu. Nisam slep za „širi interes” i, premda bih zastupnicima ovog projekta rado postavio mnoga, neka i nezgodna pitanja, spreman sam i da saslušam, i uslišim, suvisle odgovore. Ono što me, međutim, apsolutno iritira, jesu pokušaji (iskreni ili ne) da se ovo nužno (?) zlo prikaže kao dobro. Navodno, novo akumulaciono jezero (što veće, to bolje!) otvoriće neslućene mogućnosti za razvoj turizma. Jeste da će biti potopljene najlepše rečne doline i klisure, najplodnije zemlje, imanja i domaćinstva, i poneka od retkih starina koje su nam ostale, ali ćemo moći da uživamo vozajući se iznad svega toga čamcima i jedrilicama! Neko možda i hoće, ja za sebe znam da svakako neću. Pravi turizam za mene je bio, i ostao: poraniti ujutru, krenuti peške stazama bez izduvnih gasova, kroz šume i polja, po mogućstvu uz neku bistru reku, poput Jablanice, svratiti usput u neku staru vodenicu, kakva beše na ušću Sušice, i stići do nekog mesta kakvo je Gračanica, kao što su običavali naši stari u doba pre automobila i ostalih blagodati moderne civilizacije - up. u „Kolubari” za 2000, str. 91-92, izveštaj o trodnevnoj ekskurziji valjevskih gimnazijalaca na Povlen u jesen 1900, pri čemu je prva stanica bila Gračanica - i kako to danas čine osvešćeni ljudi u razvijenim zemljama, ako im je još ostalo kuda da pođu.

U Gračanici sam bio samo jednom; crkvu nije imao ko da otvori, tako da je osnovni utisak koji sam poneo upravo lepota njenog položaja, među šumovitim brdima, na izbrešku u omčastoj okuci bistre reke. Tada sam već znao za planirano potapanje, i moje uživanje u prizoru bilo je osenjeno vizijom te vodene omče kako se steže i zanavek prekriva ovaj jedinstveni sklad prirode i istorije. Ako se to već mora desiti, ima li smisla premeštati građevinu? Njen dokumentarni značaj lako je pretočiti u reči i snimke, koji će trajno ostati za buduće istraživače; što se pak tiče spomeničke vrednosti ovog zdanja, ono je, po mom ubeđenju, ima samo u spoju sa svojim izvornim prirodnim okruženjem. Osvedočili smo se da crkva arhanđela Mihaila nije slučajno podignuta tu gde je, nego da su mesto i posveta hrama pažljivo birani jedno prema drugom. Tako je i sa drugim sličnim spomenicima prošlosti; monumentalni i raskošni, ili sasvim skromnih dimenzija i oblika, oni su, po pravilu, tesno srasli sa okolnim predelom, pa nam se čak ponekad čini kao da iz njega organski izrastaju. Nepoznatim graditeljima Gračanice verovatno ne bi palo na pamet da je podignu na novoj lokaciji koja joj je određena, a njihovi današnji potomci mogu na obalama svog veštačkog jezera da dižu šta god hoće: crkve u vizantijskom stilu, gotske katedrale, budističke hramove ili kazina, svejedno je. Sa gledišta očuvanja ono malo naše baštine, tu više nema šta da se priča. Nemojmo pomerati kamenove sa mesta na kojem stoje već petsto godina; pustimo neka Gračanica sada potone, možda će u neko bogatije i pametnije vreme opet izroniti, na vrhu svoga rodnog brežuljka.